Igre na otvorenom

Papir kamen makaze

Igra koja je veoma popularna među današnjom decom je papir kamen makaze. Vrlo često služi kao uvod u neku drugu igru tako što se bira ko će npr. prvi da započne neku igru. Igra se između dva igrača. Igrači istovremeno prave šakom jedan od tri simbola (papir – otvorena šaka, kamen – stisnuta pesnica i makaze – raširen kažiprst i srednji prst). Makaze su ječe od papira, jer makaze seku papir; kamen je jači od makaza jer kamen razbija makaze; a papir je jači od kamena jer papir upakuje i zarobi kamen. Tako jedan od ograča pobeđuje. Vrlo često se dešava da igrači odaberu isti simbol. U tom slučaju se igra ponavlja sve do dobijanja pobednika. Takođe, igra se može igrati tako što se broje pobede.

Muzičke stolice

Muzičke stolice je igra koja se vrlo lepo može igrati na rodjendanima. Učestvuje dosta igrača i vrlo je zanimljiva. U izabranom prostoru postave se stolice u krug tako da bude jedna stolica manje nego što je takmičara.  Takmičari formiraju takođe krug oko stolica, jedan iza drugog. Nakon toga počinje muzika da se pušta i takmičari se kreću u ritmu muzike, u formiranom krugu. Vođa igre u jednom trenutku prekidua muziku i zadatak svakog igrača je da sedne na najbližu stolicu Takmičar koji ne uspe da zauzme stolicu, isključuje se iz igre. Igra se nastavlja sa ostalim takmičarima i izbacuje se jedna stolica. Nakon sledeće muzičke pauze izbacuje se sledeći igrač koji nije uspeo da sedne i još jedna stolica, sve dok ne od dva igrača ne sedne na jednu stolicu i postaje pobednik u igri.

U zavisnosti od uzrasta takmičara igra se može otežavati uvođenjem pravila da se nakon muzičke pauze,  menja smer kretanja takmičara (u suprotnom pravcu), ili đuskanjem takmičara u ritmu muzike, udaljenih od stolica za oko 1m, na primer i kombinovanjem iznenadnim, naizmeničnim kraćim i dužim emitovanjem muzičkih intervala, nakon muzičkih pauza, što bi igru činilo dinamičnijom i veselom. Sve to, vođa igre može da kombinuje na  vešt i zanimljiv način (promenu smera objaviti zviždukom na primer, a udaljavanje od stolica, udarcima dlanom o dlan, tri puta na primer).

Takođe je uvek važno da vođa igre dobro poznaje pravila igre, jasno saopšti pravila, objavi glasno početak igre, aktivno prati tok igre i reaguje na nepoštovanje pravila ili moguća iznenađenja, objavljuje kraj igre i rezultat.

Šuge

Na početku igre bira se „šuga“ ili „šugica“, a njen zadatak u igri je da juri ostale igrače dok nekog ne uspe da dodirne. Tada taj drugi igrač biva „zaražen“ šugom i od njega svi počnu da beže, uključujući i prethodnu „šugicu“. Igra se nastavlja sve dok se igrači ne umore ili im ne dosadi. Pošto je ova igra odlična za razvijanje orijentacije u prostoru, koordinaciju pokreta i zagrevanje svih mišića, danas se često koristi kao „zagrevanje“ na sportskim treninzima mališana.

Ledeni čika

Ovo je igra slična šugi, s tom razlikom što jedan igrač sve vreme juri ostale. Kada nekog dotakne i kaže: „Zaleđen!“, taj mora da se ukopa u mestu, dok Ledeni čika nastavlja da juri dalje. Igrači koji su još nedodirnuti mogu dodirom da odlede one koji su zaleđeni, a da bi neko u igri pobedio, mora da zaledi sve učesnike.

Žmurke

Žmurke su veoma popularna igra dobro poznata i današnjoj deci. Igrali su je i naši roditelji, igraće je i naša deca. Kada se skupi društvo za igru, dogovori se ko će prvi da žmuri i izabere se mesto gde se žmuri. Obično je to neko drvo, zid ili ograda. Žmuri se tako što se zagnjuri glava u sopstvene šake tako da ne može da se gleda levo ili desno. Onaj ko žmuri broji “po pet” (5, 10, 15, 20, 25, 30…), dok se ostala deca sakrivaju.

Kada zvarši brojanje, onaj koji žmuri vikne „Krećem!“,  otvori oči i počne da traži ostale. Kad ugleda nekog sakrivenog, vikne koga je i gde video i počne da trči ka mestu na kom je brojao, dodirne rukom to mesto i „zapljune“ pronađenog, rečima, npr. „Pu za Marka!“. Ako Marko stigne pre do mesta gde se žmuri, on zapljune sebe i tako se spase. Ukoliko igrač koji je žmurio zapljune sve igrače osim jednog, taj poslednji ima šansu da spaci celo društvo, ukoliko ispe da se prišunja do mesta gde se žmuri i uzvikne: „Pu, spas za sve nas!“. Tada „nadigrani“ opet mora da žmuri. Ako ne uspe da stigne pre od onoga ko žmuri, onda je on taj koji žmuri u sledećoj igri.

Ćorave bake

Ćorave bake je igra idealna za otvoren prostor, ali po mogućstvu što ravniji i bez prepreka. Može se igrati i na rodjendanima u zatvorenom prostoru ili igraonici. Potrebni su veće društvo i marama. Igraču koji je „ćorava baka“ ostali igrači vežu maramu preko očiju tako da ništa ne vidi i lagano ga zavrte oko sopstvene ose, da izgubi osećaj za orjentaciju u prostoru. Onda ga puste i izmaknu se, dok „baka“ počinje da tumara okolo ispruženih ruku, pokušavajući da napipa i uhvati nekog od igrača. Kako bi igra bila uzbudljivija, ostali igrači neće pobeći daleko od ćorave bake, čekajući da slučajno nabasa na njih, već će joj se sve vreme približavati i izazivati je – dozivati, gurkati, vući za maramu, brzo se izmičući kada se okrene prema njima.

Kada „baka“ uhvati nekog od igrača, onda treba da pogodi koga drži, ne skidajući pritom povez sa očiju. Ima pravo da opipa uhvaćenog, pokuša da ga zagolica ne bi li mu prepoznala glas, a ako ne uspe da ga prepozna, mora da ga pusti i lovi dalje. Ako pogodi koga je uhvatila, taj je nova „ćorava baka“.

Šarena jaja

Za ovu igru je potrebno je najmanje 4 igrača. Jedan je „đavo“, drugi prodavac, a ostali su šarena jaja. Igrači koji predstavljaju jaja se, pre početka svakog kruga, dogovaraju ko će biti koje boje, npr. crvene, žute, zlatne, itd. Zatim se poređaju unaokolo i čučnu, kako bi podsećali na jaja u korpi. Kada su pripreme gotove, đavo dolazi da kupi jaja. Sledi dijalog đavola i prodavca:

Đavo: „Kuc, kuc!“

Prodavac: „Ko je?“

Đavo: „Đavo s neba!“

Prodavac: „Šta vam treba?“

Đavo: „Jedno jaje!“

Prodavac: „Koje boje?“

Đavo: (pogađa) „Žute?“

Ukoliko đavo ne pogodi boju, pogađa ponovo. Ako među igračima postoji žuto jaje, ono odmah ustaje i beži. Kad ga đavo uhvati, onda uhvaćeni igrač postaje đavo u sledećem krugu.

Preskakanje konopca

Sa konopcem za preskakanje može se zabavljati na mnogo načina, samostalno ili u društvu. Kada dete preskače konopac, potrebno je da se prethodno podesi njegova dužina. Idealno je da, kada dete stane na sredinu konopca, ručke može da podigne do pazuha. Ukoliko je konopac predug, može ga obmotati oko šake ili se može skratiti kod drške. Preskakati konopac može trečeći, skačući, sa obe noge zajedno ili naizmenično, sa poskocima između okreta konopca, unapred, unazad, krećući se ili u mestu…

Preskakanje konopca u društvu podrazumeva da dva igrača drže konopac i okreću ga u velikim krugovima, dok treći igrač stoji između njih i preskače konopac. Treći način jeste da jedan igrač drži konopac za jednu ručku i rotirajući ga oko sebe, vitla konopac u krug na desetak santimetara iznad zemlje, dok jedan ili više igrača preskaču. Ova igra je veoma zanimljiva na proslavama rodjendana.

Pravilno preskakanje konopca podrazumeva da su laktovi blizu tela, bez velikih i napornih zamaha rukom i visokih skokova.

Frizbi

Frizbi je još jedna igra koja se igra na otvorenom prostoru i idealna je za rodjendane koji se slave na otvorenom prostoru. Zahteva dosta kretanja i idealna je da se igra na mekoj podlozitj. na travi, kako bi dete moglo slobodno da se baca i valja za „odbeglim“ frizbijem, što će izazvati mnogo smeha i dobrog raspoloženja.

Frizbi se prilikom bacanja drži tako da palac ruke bude na gornjem, a ostali prsti na donjem delu diska. Ruka je savijena u laktu, u nivou ramena, a frizbi blago nagnut na gore, kako tokom leta ne bi završio u travi.

Hula-hop

Ranije je hula-hop je bio pravi hit među decom, ali danas je teško pronaći devojčicu koja zaista ume da ga vrti oko struka, noge ili ruke. Mada je tehnika vrtenja hula-hopa relativno laka, teško je naučiti je ako nemate uzor pored sebe, tako da, ukoliko vaše dete pokaže interesovanje, pokušajte da skinete cake gledajući neki video klip na internetu u kom se objašnjavaju osnovne tehnike. Može da se vrti na kukovima, struku ili malo iznad, a može i naizmenično – da šeta niz i uz torzo, dok se rukama vrti kada su ispravljene, i to kružnim pokretima iz ramena. Manji obručevi mogu, ako ste spretni, da se vrte i oko noge. Posebna atrakcija nekada su bile devojčice koje su hula-hop vrtele oko vrata.

Obruči nisu skupi, veselih su boja i šara, a u prodavnicama igračaka nalaze se i oni manjih obima, idealnih za decu.

Lastiš

Ranije nije postojala devojčica koja nije igrala lastiš i koja nije znala barem nekoliko popularnih igara sa ovim rekvizitom. Danas postoje čak i kupovni lastiši za preskakanje, svih dezena i boja, ali je teško naći društvo za igru. Naravno, umesto onog iz prodavnice igračaka, možete koristiti običan krojački lastiš zatvoren čvorom.

Igra lastišem traži dosta skokova i preciznosti da se pogodi ograničeni prostor, a odlično razgibava i jača zglobove i okretnost. Za lastiš je potrebno najmanje troje igrača, mada se u nedostatku trećeg u nekim igrama može poslužiti i nekim parkovskim rekvizitom poput klupe, žardinjere, drveta ili bandere. Dok su nekada najpopularnije igre bile „Prstići“, „Trougao“, „Oto Marijano“, danas su među devojčicama najpopularnije igre „Miš-mačka“ i „1-2-3“. Ko dobro nauči da preskače lastiš, naučio je dobro i odraz za bilo koji sport u kojem je to potrebno. Često dečaci vole da se priključe igri tako što će iz zaleta preskočiti lastiš.

Ko voli, ko voli...?

Preskakanje lastiša može biti zanimljivo i dečacima i devojčicama, a najbolje se igra kad učestvuje puno dece. Lastiš se raširi i svi igrači stanu unutar njega. Jedan od igrača pita: „Ko voli, ko voli… sladoled?“ Ukoliko svi vole sladoled, svi ostaju u lastišu. Ukoliko je u pitanju nešto ružno, što niko ne voli, svi brzo iskaču iz lastiša, a najgore prolazi onaj ko ostane poslednji, jer ga svi upetljanog u lastiš začikuju. Posebno je napeto kada onaj ko pita odugovlači sa izgovaranjem celog pitanja, npr. „Ko voli kolače…od ….crva?“ Tada, do poslednjeg trenutka, svi pažljivo slušaju da li treba da iskoče ili ostanu unutra, jer i iskakanje bez razlog takođe izaziva smeh kod drugih igrača.

Školice

Parče krede i površina na kojoj se može pisati – beton ili asfalt – i svi uslovi za igru Školice su ispunjeni. Kako se školica crta, verovatno još pamtite – jedna kockica, pa zatim dve naporedne, pa opet jedna, i tako do kraja. Koliko ukupno polja ima, zavisi od vas i deteta. Kada se nacrta, treba upisati brojeve u svako polje redom, od 1 pa naviše. Zatim se treba opremiti kamenčićem za bacanje (može da posluži i vaše parče krede). Ukoliko igra jedno dete, ono, stojeći na startu, baca kamenčić u polje broj 1, skače do njega, uzima kamenčić i vraća se na početak. Dete do obeleženog polja skače na jednoj nozi, a ukoliko spusti drugu nogu, pogodi polje koje nije na redu ili stane na nacrtani okvir, kreće iz početka. Kada igra više dece zajedno, kod svake načinjene greške, igrač kamenčić predaje sledećem detetu i tako u krug dok prvi ne završi sva polja redom i tako postane pobednik. Iskusnija deca mogu igru da učine zanimljivijom tako što će predmet da bacaju unatraške, da skaču obema nogama, žmureći… Igra je odlična za razvijanje osećaja za prostor, preciznost i jačanje zglobova i mišića nogu.

Lanac

Jedno dete započinje igru tako što juri ostalu decu koja trče slobodno. Kada nekog uhvati, ostaje spojen sa njim, i držeći se za ruke, oni počinju poteru za ostalom decom. Kada uhvate sledeće dete i ono zajedno sa njima juri ostalu decu. Igra traje dok poslednje dete ne ostane na slobodi, a ono postaje prva karika sledećeg kruga.

Arjačkinje barjačkinje

Za ovu igru potrebno je veće društvo koje se podeli u dve jednake grupe. Igrači svake grupe se uhvate za ruke i stanu tačno prekoputa druge ekipe, na rastojanju od desetak metara. Tada jedan tim viče uglas: „Arjačkinje, barjačkinje, koga ćete?“, a protivnički tim odgovara tako što izvikuje ime nekog od igrača suprotne strane. Tada se prozvani zatrči iz sve snage, sa ciljem da probije protivničku liniju. Ukoliko protrči i razbije lanac igrača, tada bira jednog od igrača protivničkog tima i vodi ga sa sobom nazad, u svoj tim. Ukoliko ga spreče da probije lanac, onda ostaje u drugom timu. Pobeđuje ona grupa koja sakupi sve igrače iz protivničke ekipe.

Klikeri

Klikeri su nekad bili neprikosnovena zabava za sve dečake, a danas malo po malo padaju u zaborav. Pravila igre su se razlikovala od naselja do naselja pa je danas tesko naći neko uputstvo za igranje ove igre.

Najpre bi se iskopala rupa na zemlji. Dečaci obično to rade petom patike vrteći se u krug. Rupa ne sme da bude mnogo velika pošto je onda vrlo lako pogoditi je. Igrači sa određene udaljenosti bacaju klikere ka rupi i ko bude nabliži igra prvi. Cilj je što pre ubaciti u rupu i steći pravo gađanja klikerom kliker drugog igrača. Ko prvi pogodi protivnički kliker taj je pobednik. Ukoliko ima vise igrača, igrač čiji je kliker pogođen napušta igru i tako sve do konačnog pobednika.  

Najčešće se igralo radi osvajanja klikera protivničkog igrača. Svako je voleo da ima dobar kliker koji dobro leži u ruci, a još bolje je bilo ako je taj kliker posebno obojen i lepši od klikera drugih igrača. Tako su dečaci razlikovali bezbojce, troperce, porculance, gvozdence džombe i ostale vrste klikera.

Gluvi telefoni

Pravila su bila jednostavna: svi sednu u red, jedan pored drugoga. Telefonista, odnosno prva osoba u redu, igraču do sebe šapne neku reč. I tada kreće smehoteka. Svaki sledeći igrač treba da je što tiše, u uho, ponoviti onome do sebe i tako se šapuće do kraja reda. Poslednji u redu tu reč treba da glasno izgovori! Ako me sećanje ne vara, jedna od najomiljenijih reči za zadavanje bila je - otorinolaringolog! A koja je bila u vašem društvu? Dok reč stigne od početka do kraja vrlo često se izvitoperi, a onda nastaje prava smehoteka.

Trule kobile

Dečaci se podele u dva tima po jednak broj igrača. U prvom timu jedan dečak stoji okrenut leđima uza zid i drži čelo svom igraču iz tima. Ostali igrači tog tima stavljaju glavu između nogu igrača iz tima i drže se za njihove noge. Tako ceo tim izgleda kao jedna velika „kobila“. Igrači drugog tima naskaču na leđa „kobile“ i pomeraju se polako napred. Kad se svi popnu na leđa protivničkom timu pokušavaju da raskinu vezu između igrača prvog tima i time da dokažu da je „kobila trula“. Ukoliko uspeju u sledećoj igri opet prvi tim igra kobilu i tako se igra nastavlja. Ukoliko ne uspeju, sledeća „kobila“ je drugi tim.